Пиротски ћилим

Током векова, најважнија занатско индустријска грана Пирота била је ћилимарство. То је оригинална ткачка делатност поникла у овом граду и обележје је  женског дела становништва. Битан предуслов за развој ћилимарства је развој сточарства као привредне гране, затим довољна количина вуне као сировине и град као трговачки центар. Ти предуслови омогућили су да процес производње пиротског ћилимарства од свег почетка буде заокружен: овде је гајен квалитетан сој оваца (на Старој Планини), ту је прерађивана и бојена вуна, техника ткања је била усавршена, као и особен разбој и развијена трговина.

Пиротско ћилимарство прошло је кроз неколико фаза развоја: Прва је доба његовог формирања у XVI веку, када се радило искључиво за домаће потребе. Израђивале су се једноставне и необојене простирке: црге и шаренице. Друга фаза обухвата XVII и XVIII век. У овом периоду ћилимарство је знатно усавршено и ткало се на вертикалном разбоју, познатом као "пиротски разбој". У трећој фази, XIX век, пиротски ћилим је достигао највише техничке и естетске вредности, правим богатством орнамената, боја и мотива. Тако висок степен ћилимарске производње у наредној четвртој фази значило је потпуно овладану технику производње, високо квалитетну израду, савршену композицију ћилима и четири јасно издифиринцирана дела: ћенар спољни, плоча, ћенар унутрашњи и поље. По називу шара у пољу назив је и целог ћилима. Све до краја XIX века ћилими су бојени природним (биљним) бојама а потом вештачким (индустријским) јер су пружале више нијансе једне боје.

На пиротском ћилиму преовлађује црвена боја у више нијанси - од светло-црвене до боје труле вишње. Справљена је од крмеза и коришћена је за ткање поља. Често је заступљена плава боја, која се добија од природног индига са мало жуте боје. Зелена боја на пиротском ћилиму такође је заступљена у комбинацији са другим нијансама а од средине XIX века у употреби је бела (до тада је коришћена лукова - драп боја). Боје на пиротском ћилиму имају првенствено територијално-етничке одлике. Смирене су и топле, некад пригушено тамне, некад контрастне, али увек у оквиру складне композиције.

Орнаментика на пиротском ћилиму је увек геометријска (стилизована птица, цвет, гугутка или предмет из непосредне околине ткаља). Узор су им (без обзира на утицаје других средина и култура) били предмети којима су окружене, а касније су правиле и комбинације од узорака донетих са путовања (ромб, стилизовани михраб, софре, амајлике, немачке кутије, бомбе, кувери, кашмир...). Најчешће коришћени фигурални елементи били су: гуштер, пламен, тиче, шкорпион, јеленак, гугутке... а вегетабилни мотиви: разгранато дрво, ђулови у више варијанти, кубетија, нарови, венци (пресек цветова уплетених у венац), цвет (милованка, каранфил, свекрвин језик, лала, ружа метлице). Шаре код старих ћилима су ситније и складније распоређене а на новијим примерцима шаре су крупније, каткад и неуспеле стилизације.

Крајем XIX века појавили су се први трговци који су продајом ћилима желели да остваре добит. Међу најстарије трговце убраја се Тома Петровић који је основао "Пиротско трговачко ћилимарско удружење" 1894. године. Почетком XX века основано је и предузеће "Пиротски ћилим - домаћа индустрија браће Гаротић фирме Џаџић - Христић - Бераха". Стизали су и позиви за међународне изложбе и сајмове. Први пут је пиротски ћилим изложен у Бечу 1886. године на Светској изложби, када је изазвао чуђење - како то да је шара иста и са лица и наличја. Само од 1904. до 1940. године, пиротски ћилим је излаган на 26 сајмова од Туркоана, Лондона, Барселоне, Амстердама, Напуља до Милана Париза и Берлина. За квалитет производа и своју оригиналност, пиротски ћилим је добио велики број признања али и златних, сребрних и бронзаних медаља.

Пиротски ћилим је као скупоцени поклон често дариван. Коришћен је у приватним и државним контактина, с представницима власти, затим као награда, као поклон и коначно као део девојачке спреме. Јер ћилим не мора ни да се простире на под, ни да се стави на кревет, изнад кревета, ни на прозор као драпер, на сто као столњак или тишлајфер. Довољно је да се чува у девојачком сандуку, да се чува као амајлија куће. Тако је ћилим као права реткост доспео до многих манастира широм Србије, у Бугарској (Рилски манастир), Грчкој (Хиландар), на двору Обреновића и Карађорђевића када су ткаље по специјалној поруџбини ткале одређене величине (батале, добатале или по мери). За потребе градског становништва рађени су "шестаци", "сметеници", "јан", "сиџаде", "мерка", стазе, шустикле, јастучнице, завесе и украсни ћилими.

Крајем XX века производња пиротског ћилима је знатно опала као и продаја из више разлога. Ткање ћилима је тешко, мукотрпно и дуго. Зато је ћилим увек био скуп производ. Насупрот томе, рад ћилимарки увек је био јефтин и никад адекватно награђен. У економској политици традиционални занати нису имали своје место.

Од јуна 2003. године пиротски ћилим као производ заштићен је од стране Завода за интелектуалну својину а на основу Закона о географским ознакама порекла.

На листи нематеријалног културног наслеђа Србије, од педесетак елемената, три долазе из Пирота, међу њима и пиротско ћилимарство, као и производња пиротског качкаваља и пиротски говор/приповедање.

Галерија