Česma Guševica

Nastala je u tursko vreme, odolevala vremenu, promenama (sistemskim, ekonomskim, državnim, partijskim), ratovima i rušenjima, raznim “koncepcijama”, ostala je legenda grada i ovih krajeva preko reke. Tako je i nastala krilatica Piroćanaca koji su svakom “dođošu” značajno govorili: “Ko se napije vode sa Guševice, teško odlazi iz Pirota ali ga još teže zaboravlja.”Dakle, ovo je priča o Guševici, pirotskoj česmi sa Tijabarske strane, sa desne strane Nišave, tik uz Golemi most, koji je takođe jedna od legendi grada. Guševica je nekada imala hladnu izvorsku vodu ali su uvođenjem gradskog vodovoda i ovu česmu “vezali” u mrežu. Nekada se činilo, spuštajući se do “šopki”, kao da se ulazi u neki veliki trem, širokim stepenicama, koje su uvek bile mokre. U neko značajno mesto tišine gde se čuje samo klokot vode...Česma je izgrađena u vreme dok su ovim krajevima vladali Turci. Direktor Muzeja Ponišavlja Predrag Pejić objašnjava:- Na žalost nemamo mnogo podataka o ovoj česmi, koja mnogo znači za Piroćance, a posebno za Tijabarce. Prema podacima, česmu je sagradio turski beg Aguš i po njemu je ona kasnije i dobila naziv – Guševica. Tačan datum gradnje prve verzije ove česme nemamo, ali se zna da je Guševica renovirana 1923/1924. godine i dobila arhitektonske konture koje ima na fotosima i crtežima. Inače, voda za Guševicu dolazila je iz izvora, koji se nalazio na 50 metara od Nišave, u Tija Bari, a na 200 metara od Nišave nalazio se izvor za česmu Ladna Voda. Od tih izvora do česama je dovedena kaptaža kroz cevi od pečene gline, što je vekovima izvanredno funkcionisalo. Prilikom poplave Tija Bare zamutila se i voda u Guševici što je ostalo zabeleženo. Oko ove česme se okupljao narod, posebno kada je bio pazarni dan, a okolo su pirotski zanatlije svojim dućanima do crkve polako formirali novu čaršiju...Guševica je simbol životaArhitektonsko rešenje Guševice je imalo neznatnu transformaciju, slikar mr Petar Đorđević je u svojim “pariskim crtežima” starog Pirota ovekovečio Guševicu iz nekoliko uglova:- Pričam priču o Guševici kao likovnom motivu. Može biti zanimljiva a možda ne... Zahvaljujući druženju sa pokojnim Dragoljubom Jankovićem Jenkijem, koji je pisao sjajne tekstove “Fijakerom kroz Pirot” u “Slobodi” (kasnije pretočene u knjigu) počeo sam da ilustrujem njegove tekstove i bavim motivima nekadašnjeg izgleda našeg grada. Guševica je simbol mnogo čega, pre svega simbol života kroz vodu, kao mesto okupljanja... Ona je jedan od simbola grada, kojih nema mnogo. Srećom da je sačuvana i lepo je da je njena sudbina izvesna. Guševica je zanimljiva po svojim arhitektonskim osobenostima. Nije nepoznatog oblika i nosi sa sobom obeležje svog vremena. Sama njena forma je i mene, kao slikara, privukla da je imam na svojim crtežima i slikama i ona ima svoju likovnost. Uklapa se, apsolutno, u ambijent dela grada u kome se nalazi, izuzimajući novu građevinu sa leve strane. Imala je sijalicu, na gornjem delu, koja je osvetljavala uveče prilaz, čuvene “tasove” iz kojih se pila voda... “Guševica će uvek imati svoju priču”.Bogojavqenske svečanostiŽivot je hujao kraj česme. Nekadašnje terzije, klonfere, kovače i potkivače, šnajdere i obućare zamenili su krojači, pekari, majstori za popravku bicikala a kasnije televizora, optičari, da bi kraj Guševice bilo sagrađeno novo zdanje “Guševica”. Sada imamo – dva Guševice!Silazeći niz stepenice do “šopki” iznad kojih su stajali veliki plehani tasovi, u kojima se zahvatala voda i pilo, imali ste utisak kao da ulazite u neki veliki, čudesan trem, u značajno mesto gde se sudaraju vremena i čuje samo žubor vode. Naravno, u školi smo imali poseban čas – gde su nas učili na času “moralnog vaspitanja”, kako higijenski da pijemo vodu. Trebalo je upamtiti: nikako ne piti vodu na istom mestu, na velikim tasovima, gde je pio prethodnik i treba ih dobro oprati. Klimali smo glavom a na Guševici smo redovno pili – direktno iz cevi. Sa velikim plehanim tasovima smo se igrali a oni su bili vezani lancima. Za svaki slučaj...Upamtili smo i priče naših baka: Kraj Guševice su se održavale glavne bogojavljenske svečanosti. Sa pucnjavom prangija pravili su se ledeni krstovi od vode iz Guševice. Okupljeni narod bi posle osvećenja kretao ka Nišavi i ledeni krst bacao u vodu a oni najhrabriji su skakali u vodu da bi ga izvadili.

„Jegrek” za sećanje

Šestdesetih godina pored Guševice je bila hit – kafana zvana „Jegrek” (na mestu sadašnjeg novog zdanja poslovne zgrade „Guševica”). Uz kafanu je bila popularna bašta, gde je uz dobro iće i piće obavezno svirao odličan orkestar sa „pevaljkom”. Dugo vremena je to bilo omiljeno sastajalište pirotskih „noćobdija”, ali i „ozbiljnih” familija, a klinci su se verali na ogradu i posmatrali „neki drugi svet”, za njih tada tako dalek i – zabranjen. Oko česme su se okupljali mladi. Sedeli na kamenoj ogradi i slušali muziku, silazeći povremeno niz stepenište da se rashlade svežom izvorskom vodom... Posle se neko „dosetio”: srušio baštu i kafana je izgubila svoj „šmek”, koji nikada nije uspela da vrati, bez obzira što je menjala vlasnike, ambijent i imena.Guševica je odolela vremenima, ljudskim naravima i dobro je što su joj sačuvali dušu, istinu i „potpis” u delu grada, kada se pređe Golemi mos’, iz Pazara...

Članak preuzet iz Slobode